Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad

Dok si pod mojim krovom…

Ova rečenica prenosi se u Srbiji kao porodično nasleđe, pa smo je svi mi kroz period odrastanja sigurno čuli bezbroj puta. A onda i izgovorili…

Dok si pod mojim krovom, nećeš se tako ponašati. Dok si pod mojim krovom, nećeš ti meni odgovarati. Dok te ja hlebom hranim, radićeš kako ja kažem. Dok si pod mojim krovom itd,itd…

Svakako, ovo upozorenje najviše koriste roditelji tinejdžera. Iako je prevod ove rečenice “kada budeš nezavisan čovek radi kako želiš, do tada poštuj moja pravila”, čini mi se da je deca u ovim najosetljivijim godinama previše bukvalno shvataju. Pa se sa izlaskom na ulicu, van tog “nedemokratskog” krova, ponašaju kao “pušteni sa lanca”. Bez kontrole. Bez nadzora. Bez pravila. Bez sistema vrednosti. Jer to je ostalo kod roditelja.

Koliko god ova rečenica odraslima bila mehanička, deca je ne usvajaju mehanički.

Pa se pored želje da što pre odu tamo gde će raditi “po svojim pravilima” javlja i dvostruki moral, koji može biti veoma opasan.Tako dok su u kući deca prihvataju pravila igre, ali čim odu dalje od očiju roditelja primenjuju sve ono što u kući nije dozvoljeno. Ovakav vaspitni stil dovešće i do toga da roditelji ne poznaju svoju decu, odnosno da ne prihvataju da je nešto uradio/la, jer to kod kuće ne bi nikad. “Moje dete, nema šanse. To ste Vi sigurno pomešali…on/a je veoma miran/a i povučen/a”. Da, jeste. Naročito, recimo… na ekskurzijama. “Par dana nismo pod roditeljskim krovom. Hajde da probamo, uradimo, vidimo sve ono što kod kuće nikako ne bismo smeli. A nismo ni u školi. I taj krov ima neka svoja pravila…” Tako će razmišljati deca, koja sistem vrednosti i obrasce ponašanja NISU PRIHVATILA, RAZUMELA, NI USVOJILA već povezala sa prostorom i prisustvom autoriteta.

Naravno da svaka institucija ima svoja unapred doneta pravila. Baš zato ne volim da čujem da je porodica institucija. Porodični krov je najbezbedniji i pod tim krovom dete treba da “isproba pravila”. Da prekrši, kritikuje, razmišlja, odbija, prihvata, da nauči da preuzme odgovornost za svoje postupke, i da pravila postoje. A ovo se može postići samo ako na pitanje “zašto?” ne odgovaramo “zato što ja tako kažem”.

Postojanje dvostrukog sistema vrednosti je mnogo opasnije od nepostojanja nikakvog. Kakva god deca bila, važno je da ih poznajemo i prihvatamo.. Jer tako će i oni prihvatiti nas i ono što pokušavamo da ih naučimo. Ali ako treba i roditeljima da “otvorimo oči” da bi prepoznali vlastito dete na ulici, onda imamo veći problem.

Zato roditelji, parola treba da nam bude: “Dok si pod mojim krovom, naučiću te kako da se ponašaš kada izađeš napolje”.

Autor: Nataša Grbović, pedagog

citaj izmedju redova, natasa grbovic, pedagogija, roditeljstvo, vaspitanje