Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad

Dr Zoran Milivojević: Jeste li postali ravnodušni?

Kada se ljudi nađu u situaciji koja traje duže vremena, a u kojoj su frustrirani i nezadovoljni zato što ne mogu da ostvare svoje želje, nakon jednog perioda dosađivanja mogu polako postajati ravnodušni, to jest apatični.

U ovakvim situacijama apatičnost je neka vrsta odbrane, emocionalne uspavanosti dok se čeka promena nepovoljne situacije. Kada neko vreme trpe što ne mogu ostvariti svoje želje, ljudi jednostavno „uspavaju” svoje želje, i uđu u neko stanje emotivne hibernacije u kojoj se više ne osećaju neprijatno. Postaju ravnodušni da ne bi trpeli.

Ravnodušni prema svemu

Reč apatija dolazi od grčkog a, koje znači bez, i patos, koje označava osećanje, trpljenje, strast. Veoma izražena apatija spada u psihijatrijske poremećaje, a slabije izražena je deo „psihopatologije svakodnevnog života”.

Kada je neko ravnodušan prema nekoj osobi ili pojavi, prema kojoj bi, prema mišljenju drugih ljudi, trebalo da nešto oseća, reč je o indiferentnosti. Kada je neko ravnodušan prema svojoj celokupnoj životnoj situaciji, reč je o apatiji.

Apatija sadrži paradoks: osoba oseća da ne oseća, što je svrstava u osećanja. Ljudi ne osećaju emocije stalno, već samo u nekim situacijama, i to u onim koje ocenjuju kao važne. Što je osobi važnije, to je njeno osećanje snažnije. I suprotno, što je manje važno, manje snažne su i emocije. Kada nije važno, tada nema emotivnog odgovora. O apatiji govorimo onda kada bi osobi trebalo da bude važno, ali njoj nije važno. Apatičnost neke osobe je posledica promene u njenom sistemu vrednosti: ono što joj je nekada bilo važno, sada je nevažno. I ne samo da joj više nije stalo do onoga do čega joj je ranije stalo, nego joj nije ni važno što joj to više nije važno. Dakle, apatični su ravnodušni što su ravnodušni.

Kako prepoznati apatičnost?

Glavne osobine su pasivnost, gubljene ranijih interesovanja, gubljenje uživanja i radosti, „ubijanje vremena” u nekorisnim aktivnostima, itd. Sve ono u čemu je osoba ranije uživala, želela ili bila zainteresovana, sada je više ne zanima. Nije motivisana za posao, već ga otaljava i jedva čeka da se završi. Svoje slobodno vreme potpuno ispunjava predugačkim gledanjem televizije, igranjem igrica, boravkom na društvenim mrežama, onlajn kupovinom, besciljnim pretraživanjem interneta. Ako nešto i planira, to ne ostvaruje, jer nema energiju i motivaciju. Previše jede zbog „mentalne gladi” i dobija kilograme.

Nekada sama apatična osoba primećuje da se promenila, ali mnogo češće to primećuju njoj bliske osobe koje bezuspešno pokušavaju da je motivišu na neku akciju.

Kako izaći iz stanja apatije? Kada se promeni ova višemesečna situacija zbog epidemije u kojoj su neki od nas postali apatični, kada počne život, ljudi će se polako „uključivati” i imati sve više i više energije da ostvaruju svoje ciljeve i da se nose s problemima. Nekoliko meseci izolacije i izostanka uobičajenih životnih aktivnosti ne ostavlja trajne posledice. Situaciona apatija prestaje nakon prestanka situacije koja ju je izazvala. Drukčije bi bilo kada bi takva situacija trajala godinama, kao što pokazuju iskustva ljudi koji su bili u koncentracionim logorima, jer tada apatija može postati hronična, to jest strukturna.

Prolazno stanje

Šta treba da urade oni koji su iz nekog svog razloga postali apatični? Prvi korak jeste prepoznati i imenovati apatiju kao svoj problem. Drugi korak je znati da je apatija prolazno stanje koje je moguće promeniti i kojem se ne treba prepuštati. Treći korak je istražiti svoju prošlost i pronaći kada i zašto je počela ravnodušnost. Četvrti korak je ući u konflikt sa svojom apatijom, suprotstaviti joj se.

Veoma je važno pomalo iskakati iz rutine, činiti neke stvari drukčije. Važno je početi primećivati šta prija, a šta ne, i zatim tražiti one prostore, aktivnosti i ljude koji su prijatni. Treba postavljati male ciljeve koji su nadohvat ruke, a zatim posle svakog uspeha sebe pohvaliti i nagraditi. Nekada pomaže da se napravi lista onih aktivnosti koje su osobu ranije zanimale i u kojima je uživala. Ako se osoba na ovaj način disciplinovano bori protiv svoje apatičnosti, potrebno je oko šest nedelja da u sebi probudi želju za životom i životni elan.

Kao i u drugim sličnim problemima, dobro je imati podršku od strane nekog psihoterapeuta.

IZVOR: http://www.politika.rs/

zoran milivojevic