Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad

Kakav si je važnije od toga kako igraš

Možda grešim, ali postoje tri principa moje životne pedagogije za koje čvrsto verujem da utiču na razvoj (u bilo kom polju).

1. Ko si, određuje ko ćeš biti.

2. Kako si, određuje način na koji ćeš nešto raditi.

3. Kakav si, određuje sve ostalo.

Od onog ko te uči, umnogome zavisi i ko ćeš biti, i da li ćeš nešto raditi, a i način na koji ćeš raditi. Bilo da je reč o vaspitaču, roditelju, nastavniku, treneru…

Ovde ću govoriti o sportu.

Kako KO SI određuje ko ćeš biti?

Kada dovedete dete kod trenera, on ga ne poznaje. Ne zna ko je, stoga ako vam kaže ko će ono biti, drugim rečima, šta će od njega napraviti, znak je da treba da odete. Vi poznajete vaše dete, ali ni vi ne znate ko i šta će ono biti u budućnosti.

Zato neka vam bude na umu: ni čovek, a ni profesionalac se ne pravi, nego razvija. A razvoj je više posledica iskustva koje stičemo u nekoj oblasti, nego znanja i tehnike.

Ako je neko na početku okarakterisan kao “slab” ili “mekan” velika je verovatnoća da će takav postati. Ili će postati spolja jak, iznutra će biti slab, a samo je pitanje vremena kada ono iznutra slomi ono spolja. Isti slučaj je i sa detetom kom je na početku dodeljena titula supertalentovanog, budućeg prvaka sveta. Kada to izgovorite, uvek budite svesni pritiska koji nosi etiketa “bićeš”. Strah od razočarenja i neispunjenog očekivanja su šamar za dečiju psihu.

Ako pak pustite dete da bude ono što jeste, talentovano ili netalentovano, da se razvija u skladu sa talentom ili netalentom, da na terenu bude najbolji ili najgori, ili nešto između… ako ga pustite da postane sportista ili programer koji se u slobodno vreme bavi sportom, dobićete zadovoljnog i samopouzdanog čoveka, koji treba da stoji iza uspešnog profesionalca.

Na koji način KAKO SI određuje kako ćeš nešto raditi?

Čak i mi odrasli znamo da raspoloženje ili naše trenutno stanje utiče na to kako obavljamo neki posao. Prema poznatoj hijerarhiji potreba koju je dao Maslov, na vrhu piramide nalazi se samoaktualizacija, odnosno samoostvarenje. A ono će se postići samo ukoliko su ostvarene ostale potrebe nižeg reda, među kojima bih u ovom kontekstu izdvojila potrebe za pripadanjem i sigurnošću.

Tako dete koje oseća da ne pripada timu, ili je u stalnom strahu da će iz njega ispasti, da će ga neko zadirkivati, omalovažavati ili vređati ako “ne šutne loptu kako treba”, verovatno neće uživati u sportu, i čekaće što pre da se trening završi. Verujem da i sami znamo koliko odnosi u kolektivu utiču na produktivnost, strah od kritike šefa koji “stoji iznad glave” i otkaza. Trener ne treba da bude šef. Sport ne treba da bude dečiji posao. Deca nisu plastični igrači stonog fudbala koje neko treba da okreće. Cilj vannastavne aktivnosti je fizički i psihički razvoj deteta, opuštanje, a ne dodatni stres. Strah i nesigurnost blokiraju.

Neće biti bolji igrač ako ste previše strogi i prezahtevni, verujte mi na reč.

Kako KAKAV SI određuje sve ostalo?

Ako vam neko stalno govori da ste “smotani”, nespremni, niste dovoljno dobri ili treba da budete bolji…Izgubićete samopouzdanje i ubediti sebe da ste zaista takvi. Nažalost, nedostatak vere u sebe se neće odraziti samo na “profesionalni neuspeh” već životni. Nezadovoljstvo sobom u bilo kom životnom polju prenosi se na svako, pa ako počnete sebe da opažate kao takvog, i svi drugi će vas tako gledati.

Zbog toga čvrsto verujem da je “najbolji fudbaler” u školskom dvorištu, najpopularniji dečak u školi. Velika je verovatnoća da će biti veoma uspešan i u školi, ne jer uči, nego jer mu visoko mišljenje o sebi daje sigurnost i odaje utisak da sve zna. A i ako ne bude, biće mu oprošteno, jer “ne možeš biti dobar u svemu”. Važi i obrnuto. Samo se “smotanom” i nepopularnom dečaku neće tako lako oprostiti. Pa ako ne zadovoljava kriterijum školskog uspeha biće okarakterisan kao neko “ko nije ni za šta”, a ako je veoma dobar đak prikačiće mu epitet “štrebera” što opet ima negativnu konotaciju i vodi nepopularnosti. Deca su surova. Deca ne vole slabiće. Ni slabići ne vole slabiće, odnosno sebe. I tako se ulazi u začarani krug.

Tako kakav sam koje nam drugi dodele (sposoban, nesposoban) određuje kako sam (zadovoljan, nezadovoljan), ko sam ili ko ću biti (niko, neko).

Da bi dete bilo uspešno u onome što radi, mora sebe videti kao nekog u budućnosti, a da bi sebe tako doživelo mora se osećati sposobno, zadovoljno, sigurno i dobro u svojoj koži… sada.

Zato svi mi koji SADA radimo sa decom, treba da budemo svesni uticaja koji imamo na dečije trenutne, sporedne uloge, jer su one samo priprema za one glavne, koje u 99% slučajeva nisu na terenu.

Autor: Nataša Grbović, pedagog

fudbal, pedagogija, sport