Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad

Mama, sačuvaj mi detinjstvo

Mama, sačuvaj mi detinjstvo, onakvo, kako smo ga pravile.

Neka ostane dečijom rukom sklepano. Izbledelo. Požutelo. Dva svetska rata prošlo. Ali preživelo.

Sačuvaj moje sitnice, da me kada porastem podsete koliko su to krupne stvari. Da se setim kako sam počela da gradim ono što sam danas.

Zaboravi negde moju omiljenu igračku, albume, dnevnike i leksikone. Zaboravi ti negde, da bih se ja jednog dana setila.

Probaj da ne primetiš one požutele postere u unutrašnjosti ormara, koji već dugo nije moj. A ja ću se setiti za 20 godina, svakog pokušaja da postere ipak lepim na zid. I razumeću tek tada zašto se posteri kod nas nisu lepili na zid. Shvatiću, kada ih nađem tamo gde sam ih ostavila.

Setiću se i zidova, iako već dugo ja ne biram boju. Čini mi se nijedna soba toliko boja nije promenila, svakom se ukusu prilagodila, bila ženska i muška i kombinovana. I dečija i tinejdžerska, rokerska i folkerska, umetnička i programerska. Toliko se ta menjala, da više ne znam kakva je sada. U roze, u plavo, u žuto… pa ako se sestra i ja ne dogovorimo, svaka dobije izabranu boju na svoja dva zida. Delile smo sobu. Ali boje nismo. Hvala mama što si nas naučila da se i četiri zida mogu podeliti na ravne delove.

Iskreno, dok ovo pišem ne znam koje su joj boje zidovi sada. Ali se jasno sećam trenutka kada sam isflekala zid dva dana nakon krečenja, pre 18 godina. Bio je dijagonalno obojen, jedan deo neka lila boja, drugi beo… I sećam se kako prekrivaš fleku ogromnim cvetom. Cvet je bio toliko lep da sam poželela i sestrin zid da isflekam, da dobije i ona crtež (ali mislim da bi u tom trenutku to bilo previše cveća i za najstrpljivijeg roditelja).

Hvala ti mama, što si svaku moju fleku pretvorila u cvet.

Hvala što moj plišani Žan, za 20 godina, nije ostario ni dan. Što je uvek bio previsoko, ili prenisko, da bi izbegao svu decu, i zauvek ostao moj. Znam da bi ti sačuvala i onaj prvi džojstik, fiksni telefon, kojim se svako veče zvao Izzy, Hugo ili Žan, moj omiljeni slon. Možda da nisam našla tu igračku, nikad se ne bih setila koliko sam se molila da mi se jave da bih igrala igricu i nikad ti ne bih bila ovoliko zahvalna što se ti nisi (naglas) molila da mi se ne jave, zbog računa za telefon.

Toliko je ta soba muzičkih ukusa, parfema, i lupanja vratima preživela, pa se često pitam kako se nije srušila. Od čega si je napravila?

Danas ima previše ekrana za moj, a i za tvoj ukus. Miriše na muški parfem. Ali to je ta soba, najšarenija, jer se i dalje svačijem ukusu prilagođava.

Hvala mama što si sačuvala sve moje boje, u toj sobi, koja je sve boje promenila.

Nataša Grbović, pedagog

natasa grbovic, roditeljstvo, vaspitanje