Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad

Pekar, lekar, apotekar, rijaliti zvezda… i prosvetar?

Danas ćemo pričati o očekivanjima koja vezujemo za određenu profesiju.

Koliko smo puta u ćevabdžinici ili pekari pomislili: „Vidi kolike ova ima nokte, kako li je prošla sanitarni, kako ona radi sa hranom…“ Ili znate onaj osećaj kada vam lekar kaže: „Morate prestati da pušite, to je loše za vaša pluća…“ , i onda zapali cigaretu. Isto tako, možemo pitati: “Kako ovaj radi sa decom?”

Znam, i slažem se, svi smo mi samo ljudi, sa vrlinama i manama bez obzira čime se bavimo.

Ali, onda se zapitajmo barem, KAKVI SMO LJUDI?

Dvostruko moralni? Licemerni? Možda površni? Ili smo samo odustali…

Ja recimo, očekujem da su prosvetari pravični, da su realni, kritični i samokritični, da su dosledni, širokoumni, kolegijalni, konstruktivni, preduzimljivi, empatični, kreativni, da imaju hobi, da uživaju u čitanju, da vole debatu, da su istinski zgroženi rijaliti programima… Valjda ja previše tražim ako kažem da Grupa koja decu vaspitava, uči i obrazuje treba da ima barem neke od ovih karakteristika.

Zvuči knjiški, ali jedan od osnovnih ciljeva obrazovanja za 21. vek je RAZVOJ KRITIČKOG MIŠLJENJA KOD UČENIKA. Pa me zanima, kako će nastavnik koji klima glavom većini razviti kod učenika to mišljenje?

Jedan od glavnih ciljeva vaspitanja za 21. vek je RAZVOJ SAMOSVESNE, ODGOVORNE I SAMOPOUZDANE LIČNOSTI. Kako će nastavnik koji se krije ‘iza grupe’ pomoći učeniku da razvije ove karakteristike?

Odgovor je: Nikako.

Grupu čine pojedinci. Grupa ne postoji bez pojedinaca. Ali pojedinac TREBA i MORA da postoji bez grupe.

Grupa može napraviti promene, ako pojedinci koji je čine imaju iste ciljeve, volju, entuzijazam, ali RAZLIČITE I KONSTRUKTIVNE IDEJE. I ukoliko se ne plaše te ideje da iznesu, javno.

Dragi moji prosvetari, vi koji uživate u poslu koji ste birali, vi koji ga se želite ‘otarasiti’, vi koji ste nezadovoljni jer ste necenjeni i vi koji ste zadovoljni iako ste necenjeni… svi vi pojedinci koji činite ovu našu grupu, šta radite da je promenite?

Osim što kukamo, štrajkujemo, prihvatamo, aplaudiramo i onda jedva čekamo da nam prođe čas, radno vreme, školska godina, pa kalendarska godina… Zašto nam je lakše da se javno našalimo na račun sopstvenog položaja u društvu nego da taj položaj menjamo? Zašto nam je lakše da se otarasimo starešinstva umesto da prihvatimo izazov da budemo dobar razredni starešina u lošim uslovima?

ZAŠTO MI SEBE NE CENIMO, A OČEKUJEMO DA NAS DRUGI CENE?

Hajde da budemo onih 5% ljudi kojima Miljana ne izaziva smeh, nego suze… kojima kritika ne izaziva bes, već podstiče na razmišljanje.

Hajde da budemo onih 5% ljudi koji će menjati loše umesto da se u njega utapaju.

Ne pravimo od škole rijaliti… eto neka bude pozorište. Manje popularno danas, da, svakako. Ali, publika će dati šansu pozorištu. Utihnuće žamor, svetla će se ugasiti, i od nas će se OČEKIVATI.

Jeste nakon loše odigrane predstave lakše postati publika i zviždati sopstvenom neuspehu. Ali, hajde barem da probamo da na našoj sceni budemo režiseri, a ne publika! Pokažimo šta možemo, ne drugima, nego sebi. Ne jer je neko platio ili nije platio ulaznicu, već jer je to NAŠA DUŽNOST.

Izađimo držeći se za ruke kao GRUPA i poklonimo se.

Aplaudirajmo jedni drugima, sugerišimo, šapnimo tekst nekom ako nije siguran, jer samo od nas zavisi da li će se pozorište pretvoriti u rijaliti.

Autor: Nataša Grbović, master pedagog od 11.09.2019. sa realnim očekivanjima.

natasa grbovic, obrazovanje, pedagogija, prosveta, vaspitanje