Telefon: 060/ 300 555 2
Laze Kostića 14/3  Novi Sad
Obrazovanje i prosveta: Novi si čovek za novo vreme

Snežana Golić: Recept za roditeljstvo ne postoji

Šta stoji iza fraza tradicionalno i moderno roditeljstvo i kako se savremen roditelj snalazi u “sendviču” između roditeljskih metoda koje je naučio od prethodnih generacija i onih koje diktiraju današnji stručnjaci i duh vremena?

Zamislite čas likovnog i neko dobije kolaž papir, neko glinu, neko flomastere, neko tempere i svi isti zadatak, da prikažu sreću. E to je roditeljstvo, svako ima drugi materijal i mora da skonta tehniku.
Smernica je – informiši se, kritički sagledaj,  i biraj. Ti biraj, ne prepisuj.
Tradicionalno miriše na ukalupljivanje, uređenost i poručuje da se znalo “ko kosi, a ko vodu nosi”, moderno na neizvesnost, ali i uvažavanje pojedinca.
Postojanje recepta je zamka, jer on ne postoji. Trebalo bi da obratimo pažnju i  “proberemo” kvalitetne odnose iz našeg detinjstva koje ćemo uneti u svoj odnos prema čoveku u nastajanju – detetu, a u skladu sa sobom i novim dobom.
Na primer:
Iz tradicionalnog vaspitanja biram – NAJISKUSNIJI član donosi VAŽNE odluke, argumentuje ostalim članovima porodice i snosi odgovornost, dakle nismo svi jednaki, ali smo svi voljeni.
Međutim, rečenica koja pokazuje da  masovno nismo shvatili loše uticaje tradicionalnog je: “Kada sam bio mali, moji me samo pogledaju – ja se smrznem”. Ovu rečenicu mnogi ističu kao ideal odnosa odrastao – dete, a ustvari to su trenuci u kojima smo naučili da svet ne treba da menjamo na bolje nego da se smrznemo i izdržimo život. Komunikacija je bila loša, bez uvažavanja deteta, često ni žena. Najjači karakteri su ipak ostali glasni, ali šta je sa većinom koja je i u odraslom dobu poslušna i naučeno bespomoćna? Žrtve brakova, tuđih mišljenja, žrtve sistema, prevara, lažnih autoriteta, medija, kvazistručnjaka… su svuda oko nas. Ne rade ništa da poprave svoj položaj. Tako su naučili.
Sa druge strane, moderno roditeljstvo nam takođe podmeće zamke. Na primer, ne uvažava dovoljno kolektivnu svest, timski rad i moć prilagođavanja, a čini mi se da su to reči koje opisuju budućnost. Tolerancija na frustraciju se razvija postepeno, kroz iskustvo, ako je eliminišemo nećemo imati snage ni za prvi raskid ljubavne veze, pale ispite, ni za otkaze, odlaske bliskih osoba… a mesto na planeti bez tuge ne postoji.
Zatim, moderna pedagogija previše ceni reč, a ja lično mnogo više uvažavam  energiju i osećaj. Nekada nije sve rečeno po pedagoškim pravilima, ali je ljubav u vazduhu, a nekada  su reči pažljivo birane, a odnos hladan kao led ili pogled i stav tela toliko grubi da pokore dete bolnije  nego fizička kazna. Dva i dva nije četiri, nijansi je koliko i međuljudskih odnosa – bezbroj.
Karakter deteta itekako oblikuje nas kao roditelje. Postoje smernice, ali nam je potreban  dobar, dugoročan plan sa stavovima izgrađenim na puno izvora znanja, a ne na jednom u koji nas je neki dobar retoričar ubedio.
100 grama tradicije + 100 grama modernog, ali zadovoljstva samim sobom bar 800 grama za srećnu porodicu i srećno dete. Radite na sebi, pa će vam se mnogo toga samo kazati.

Nivo ličnog razvoja i emocionalna pismenost roditelja su veoma važni.

Kao što gledaju u televiziju, jutjubere i ostale nekontrolisane sadržaje, deca još više gledaju u nas i najviše upijaju kada mi toga uopšte  nismo svesni. Kada nam nepravedno zauzmu parking, izbace nas iz reda, optuže za tuđi nerad, kada podnosimo poraz i kada smo apsolutni pobednik, ponižavamo  slabije, klanjamo se jačima, želimo li previše ili premalo… Sve oni  vide, želeli mi to ili ne.
Bio jednom jedan roditelj koji se potpuno kontrolisao pred decom, meni zvuči kao ” bio jednom jedan zmaj…” Bajka. Poenta je da se zaista promenimo.
Istina je da na našim slabostima rastu novi ljudi, često sa istim slabostima.
Rad na sebi podrazumeva prepoznavanje emocija i potreba, a ponajviše upravljanje njima. Da prevedem na svakodnevni jezik: da produžimo fitilj, ne stavljamo pod tepih, pogledamo se oči u oči, uhvatimo se u koštac sa realnošću i iskreno poverujemo da posle kiše dođe duga…
Nismo odgovorni za sve što nam se dešava, ali za veći deo jesmo.
Strpljenje je majka mudrosti, kažu, a ja se slažem.
“Reč seče kao mač” , morate osetiti svom dubinom da biste voleli sebe i pazili na svoje postupke.
Borba za svoje ciljeve  u civilizovanom obliku, je uzor koji treba našoj deci. To se, takođe može naučiti.
Nekad je i naći hobi, prepoznati sreću, voleti život i poređati prioritete – teško kao put na Mesec.
Puno posla ima svako sa samim sobom, kakav god da je.

Važna je i uloga roditelja u osmišljavanju slobodnog vremena dece.

Vanškolske aktivnosti, ukoliko ih vodi stručna i topla osoba su pečat detinjstvu, mesto gde se stiče osećaj pripadnosti, veštine koje podižu samopouzdanje, radne navike, timski rad, uspeh koji rađa motivaciju… Kvalitetno slobodno vreme. Međutim, očekivanja roditelja da dete bude najbolje i postigne instant uspeh, znaju da pokvare sve i obesmisle celu ideju. Ima i trenera koji su lovci na talente, pa su svi ostali njihove žrtve, jer im vrlo otvoreno pokazuju da su nebitni i nevažni. Da sam vlast, za to bi se išlo u zatvor.
Roditeljska uloga je da detetu pokažu šta sve postoji, pomognu u odabiru, raspitaju se o predavačima, pokušaju da osete energiju kluba i redovno dovode dete. Kada se detetu na trening ne ide, da svojim stavom pokažu da ga razumeju, ali da se to zove stvaranje radnih navika i da će mu vremenom biti sve lakše, a zatim da posmatraju svoje detete nakon treninga. Tada bi dete trebalo da bude zadovoljno i veselo, ako je aktivnost dobro odabrana. Mislim da je većini odraslih poznat osećaj želje da se ostane u toplom domu, ali da su svesni da ćebence i tv ne vode napretku ni zdravlja ni psihe, sem ponekad.

Koliko aktivnosti – nemam precizan odgovor. Ako se dete druži i ima vršnjake ispred zgrade dovoljna je jedna, ako je alternativa mobilni telefon onda je najbolje da svako veče ima nešto organizovano.

Da li vaspitavate nasilnike?

Iz straha da dete ne postane žrtva, mnogi vaspitavaju nasilnike. Nije retkost da tata uči sina kako da kamenom nekoga pogodi u glavu, a mama kako da šutne drugara, ako ga prvi dira.
Još se nije rodio taj koji će odgovoriti na pitanje ko je, među decom, prvi počeo. Tu ni detektor laži ne pomaže. Ako pak imamo dete koje se zaista agresivno ponaša i znamo ko je počeo, znamo i da drugo dete često nema protivoružje. Tu “vrati” ne pomaže. Agresivna deca iz ovih ili onih razloga ne cene svoj život i ne boje se vrlo direktnog i jakog sukoba, misleći da nemaju šta da izgube. Prosečan čovek, a kamoli dete, svakako je slabije u tom duelu. A može se kobno završiti.


Godinama unazad bavimo se nasiljem u želji da promenimo nasilnike. Slažem se da je i to potrebno, ali to je spora društvena kornjača. U svom radu više sam orijentisana ka osnaživanju na promenu pojedinca, koji tuđem mišljenju daje veliki značaj i sebe posmatra kao manje važnog, ograničava svoje izbore, gleda samo kratkoročne ciljeve, dokazuje se gorima od sebe i u njima traži svoju vrednost.

Autor: Snežana Golić, pedagog i koordinator Razvojnog centra „Faktor“

roditeljstvo, snezana golic